FAMOZNO: LEDENI JUNACI
A šta imamo na takozvanom domaćem terenu? Status quo, ka i vazda. Studentski protesti su (da li privremeno) zamrli, što je izazvalo žestoku konsternaciju divnih građanskih stvorenja koja su u srpski podeljenim i dibidus neorganizovanim studentima privideli poslovičnu neočekivanu silu koja dolazi niotkuda i rešava stvar. Još u osvit studentskih protestacija - pogotovo otkako je protestna studentarija ushićeno saslušala govoranciju Mila Lompara na vidovdanskom skupu - moja neznatnost je „ocenila“ - i ocenu podastrla javnosti - da su sva ta komešanja na srbskim ulicama još jedno u beskrajnom nizu večnog odlaganja krize.
A da je tome tako, pokazaće rasplet protestne krize u Iranu, koja je počela nedavno, a koja će se - na ovaj ili onaj način - rasplesti u sledećih meseca dana. Političke krize nisu procesi dugog trajanja. Pogotovo nisu lifestyle, narodni običaj ili još jedna od poslovičnih srbskih tradicija koja se - slučaj Čede Jovanovića i „čuvara vatre“ - produžava i nakon što je cilj protesta postignut (u Srbiji, inače, krajnje redak slučaj).
Kako god, „otpor“, „nepristajanje“, „savladani strah“, „probuđeni narod“ - i ostala opšta protestna mesta - još uvek su u opticaju. Borba neprestana traje. Ne znam da li se ideja - tema naše današnje kolumne - rodila u glavi neke majke opozicione invencije ili su to bile „spontane reakcije“, tek borba za Visoki Strmopizd se sa ulica i trgova preselila pod vašarske šatre i pred palanačke bine pod/na kojima poju režimske ibarskomagistralne pevaljke, u temi naše kolumne: Diva Karleuša i Ana Bekuta koja je „preletela“ iz espeesove u esenesovu estradu. Što rekle polupismene novindžije - proteklih meseci „smo bili svedoci“ sprečavanja, prekidanja Karleušinih tezgi i napušavanja umetnice, što je u srbskoj, nižoj srednjoj građanskoj klasi protumačeno kao krupan korak u pravcu Visokog Strmopizda, ali i do kontrapojave nasilnih održavanja Karleušinih tezgi putem privođenja statista i zaposlenika javnih preduzeća na tezge kao na radni zadatak.
Stvar se usložnila na tezgi Ane Bekute u Čačku - upriličene u sklopu proslave srbske Nove godine - na kojoj je umetnica zasuta protestnim grudvama snega „sa elementima leda“. Ajde zviždanje, ajde gađanje trulim paradajzima, sve je to u okvirima građanskih estradnih prava, ali ledene grudve mogu naneti ozbiljne povrede, to već nije u redu, to se ne bi smelo događati. Ili bi možda smelo. Iz nepotpisanog teksta u Vremenu obavestio sam se da se verovatno i sme. „Kada su grudve poletele prema njoj“, kaže nepotpisani tekst, „Bekuta je reagovala onako kako vrlo često čine perjanice režima, pa i Vučić lično - paternalistički, pa je građanima koji su je gađali počela da spočitava pitajući ih imaju li oni majke, sestre i bake i da li se i prema njima tako ponašaju, a sve uz obavezno ‘sram vas bilo’“!
E da je Bekuta znala da kaže „bravo, junaci“, garant bi postala ikona građanske Srbije, kraja i konca joj ne bi bilo.